Ponekad se pitam dali sam dobro uradio sto sam pobegao iz Srbije?
Tada su bombe padale po nasim glavama i uzas je konacno stigao i kod nas.Mislim na rat, pravi ne onaj u komsiliku.Taj nas je neposredno dodirivao kroz ratnu propagandu, kroz bedu i sankcije , kroz jezivo korumpirani i manijacno totalitarni rezim Slobodana i Mirijane u njihovih poltrona.Kroz zatupljujucu propagandu kontrolisanih medija. Kroz sistemtsko unistavanje kulture i umetnosti putem turbo folk kontrakulture. Okolnji ratovi su bili pretekst za vecnu vladavinu vozda, daj narodu da ratuje i iskpavlja krive drinei mirno mozes vladati vekovima.
Ja sam otisao jer vise nisam mogao.Nisam mogao da se budim pun mrznje prema ljudima sa kojim zivim, od prvog komsije pa do lokalnog velmoze pa sve do vozda sve sam ih mrzeo.Duboko , iskreno i veoma mocno.Od jednog pacifiste i nenasilnog borca sam se pretvorio u krvozednog strvodera koji je zeleo smrt tim zlikovcima koji su nas uvukli u rat i bedu.Zeleo sam da im spaljujem kuce , radnje i benzinske pumpe.Bio sam pun crnih misli, cak sam i familije zeleo da brisem, u crno da ih zavijem pa da i oni vide sta je bol i patnja…
I bas kada sam noz u zube stavio i pozeleo da se odbacim u hajduke shvatio sam koliko je besmisleno svo to ludilo.Shvatio sam da cu postati djubre ko i oni, shvatio sam da za mene mesta nema u tom loncu punom zla i mrznje …Tada sam otisao, zauvek da trazim moje mesto pod suncem.
I nadje ga , daleko od Balkana daleko od ovog naseg zla.Nadjeh ljubav , srecu i nadu.Zvuci banalno ali eto sasvim je prosto zena koju volim, moje dete i mir , zdravlje to je sve , sve sto je dovoljno za jedan srecan zivot.
Ipak je dobro sto sam otisao.
